Studentima!

Studenti vode dvostruki život – razapeti između svog sadašnjeg statusa i buduće uloge u kojoj očekuju da će se jednog dana naći. Sadašnji status studenata je prosjački, 80% njih ima manja primanja od najslabije plaćenih radnika. Ali, za razliku od radnika, student još ima nadu, pa bez mnogo roptanja prihvata sve što mu se sruči na glavu. Pun snage i mladosti, oseća da se može izboriti sa svakim problemom i da će kroz svega nekoliko godina za njega doći bolja vremena. Jednog dana kada diplomira, student očekuje dobro plaćeni posao – ne znajući da na Univerzitetu u Beogradu studiranje u proseku traje skoro 8 godina, da samo 14% studenata završi u roku, kao i da manje od 40% onih koji se upišu uopšte i završe fakultet. Ipak, student veruje da će baš on biti taj koji će završiti fakultet, i to u roku. I šta onda?
Svi znamo da se posao traži mesecima. „Kriza je i nema posla,“ kažu. „Nikome ne trebaju radnici bez iskustva,“ kažu. Zato će student prihvatiti da radi besplatno samo da bi „stekao neko iskustvo.“ Zato će se sam prijaviti da volontira. Volontiraće mesecima, neki i mnogo duže, volontiraće makar i van struke. Volontiranje treba da nas nauči da naš rad zapravo ništa ne vredi, pa zato niko i neće da ga plati. Treba da budemo srećni ako neko uopšte i hoće da nas izrabljuje, makar i potpuno besplatno, kao robove ili u najboljem slučaju kao srednjovekovne šegrte. I zaista, studenti volonteri su srećni, puni optimizma, i to baš zato što voloniraju. Volotiranje je tako super, i baš je dobro zezanje! Na samom početku našeg profesionalnog života treba da shvatimo da ništa ne znamo i da smo niko i ništa. Zato treba da stisnemo zube, klimamo glavom i istrpimo tih prvih nekoliko godina. Pre nego što napravimo prvi korak u životu, oni hoće da nas pretvore u beskičmenjake da bi mogli da nas ceo život izrabljuju bez otpora. Oni studenti i studentkinje kojima je ostalo nešto dostojanstva radiće honorarne poslove ili bedno plaćene poslove za koje fakultet uopšte i nije potreban, samo da bi zaradili neki svoj dinar, da bi se osećali malo samostalnije. Pokušaće da nakon diplomiranja zaobiđu praksu i druge forme besplatnog rada i odmah se zaposle. Možda im to i pođe za rukom. I šta onda?

Čak i ako uspemo da se zaposlimo u struci, počećemo sa samog dna hijerarhijske lestvice. Kažu da je to normalno. Onda je verovatno normalno i da radimo deset sati dnevno, ili da radimo i vikendom, ili da nam ne uplaćuju zdravstvenu zaštitu i penziono, ili da nas prijave samo sa srednjom školom, da naša reč nema težinu, da se naše mišljenje ne poštuje, da oni iznad izvlače iz nas energiju, vreme, ideje – i da je to „normalno“. No dobro, kakvi god bili uslovi na poslu, radićemo i uz malo sreće dobijati platu na vreme. Imaćemo više mogućnosti nego za vreme studija, ali uglavnom nećemo imati vremena da ih zaista ostvarimo. Veliki je to napredak – od studentskog života bez mogućnosti ka zaposlenom koji ima mogućnosti, ali nema život. Moći ćemo sebi da obezbedimo mnoga sitna zadovoljstva, uvek nešto keša u džepu, putovanje za slobodne dane, novu odeću, izlaske, možda i da iznajmimo stan, kupimo auto. Da li je to taj Život o kome sada sanjaš – da životariš na dnu hijerarhijske lestvice, radeći posao koji ubija inicijativu, guši interesovanja i ubacuje radnika u začarani krug praznih dana koji se ponavljaju u beskraj? Kakav je to život u kome sve vreme jurimo da osiguramo sebi osnovne potrebe, a nemamo uslova da se razvijamo i istražujemo svoje potencijale? Pogledajmo svoje roditelje, rođake i druge starije ljude. Živimo u društvu protraćenih života, neiskorišćenih talenata, ljudi kojima je slomljenja kičma i ubijena nada. Zar nemaš veće ambicije nego da ostaviš svoju mladost u nekoj firmi? Naravno, sada će bivši student ponovo početi da se nada. Nadaće se napredovanju u hijerarhiji, boljem radnom mestu, većoj plati, uticajnijim položajima. Znaš li u kakvom sistemu živimo? Živimo u sistemu nepravde, otuđenja i izrabljivanja. Koliki je procenat onih koji upišu fakultet i zaista ostvare nešto, u skladu sa svojim nadama? Taj procenat je toliko mali da slobodno možeš smatrati da to nećeš biti ti. Zaluđeni spektaklom, stalno trčimo za novim šargarepama koje ispred nas postavlja kapitalistički sistem. Posle celog života trčanja za ovim ili onim šargarepama utrčaćeš samo u sopstveni grob.

Pored svega toga, student ležerno pristaje na bedu svake vrste. Student je stoički rob – što ga više njegovi autoriteti vezuju lancima, to on sebe zamišlja slobodnijim. Na protestima protiv Miloševića učestvovale su desetine hiljada studenata, a danas na socijalnim studentskim protestima za bolje uslove studiranja i niže školarine retko kada bude više od hiljadu studenata. Zašto student nema volje da se bori za svoja prava? Zašto se student podsmeva svojim kolegama koje se bore da svima bude bolje? Onima koji upravljaju ovim društvom odgovara da omladina bude politički pasivna i orijentisana samo ka zadovoljenju svojih trenutnih prohteva. Ceo život studenta uče kako da što manje razmišlja o stvarima koje su „previše ozbiljne za njega.“ Student se neozbiljno odnosi prema mnogim stvarima, a pre svega prema samome sebi. Zbog toga je tako neodgovoran kada treba da uradi nešto bitno za sebe, „ne može da se iscima.“ Student mora da shvati da linija manjeg otpora vodi u živo blato. Da bi bilo šta promenio u svetu oko sebe, student prvo mora sebe da uzme za ozbiljno, da se ozbiljno odnosi prema svom životu, prema svojim razmišljanjima i svojim postupcima. Student će ovo morati da nauči sam, uprkos svima i uprkos svemu.

U međuvremenu, fakulteti sve više postaju privatne firme. Pored ogromnih školarina, studentima se papreno naplaćuju i najrazličitije takse, od prijave ispita do izdavanja diplome. Studenti dozvoljavaju da se oduzme pravo na obrazovanje ne samo njima nego i svim generacijama koje dolaze posle njih. Koliko će studenti iz manjih gradova morati da izdvajaju za smeštaj i hranu, pored svih drugih plaćanja koje će pratiti školovanje? Jedina opcija će biti uzimanje kredita za školovanje koje bi plaćali studenti ili njihovi roditelji. Poznato je da radnik koji je pritisnut dugovima mora da čuva svoje radno mesto, da ćuti i ne buni se. Smišljeno se stvara obrazovni sistem koji će u velikoj meri sprečiti obrazovanje dece iz radničke klase. Obrazovanje će postati privilegija dece bogataša, dokazanih kriminalaca i ratnih profitera. Čak se i samo znanje sve više uprošćuje i degradira. Moderni ekonomski sistem zahteva masovnu proizvodnju neobrazovanih studenata nesposobnih za samostalno razmišljanje. Tako je univerzitet postao institucionalizovana organizacija neznanja.

Kako studenti koriste svoje „slobodno“ vreme? Mnogi su otvoreno i sa radošću prihvatili potrošačko društvo i svoje vreme troše na unapred pripremljene sadržaje, koji često ne zahtevaju bilo kakvo korišćenje mozga. Upijaju sve što im se servira i dopuštaju da im masovna kultura oblikuje ponašanje, navike, razmišljanja i želje. Ponekad vole da vode „političke“ razgovore – isprazna naklapanja i besmislene polemike između rivalskih političkih partija koje se bave samo modifikovanjem sistema eksploatacije. Oni studenti koji bi želeli da sebe smatraju alternativnima uglavnom konzumiraju ostatke nekadašnjeg alternativnog mejnstrima, koji je bio loš i u vreme svog nastanka. Neki misle da će prevariti sistem ako se uvale u neku nevladinu organizaciju. Smatraju da su jako alternativni, a zapravo su jedan od najbitnijh delova mašinerije koja reprodukuje vladajuću ideologiju i umrtvljuje svaki pokušaj stvarnog otpora. Oni se ponose svojim interesovanjima – čitaju popularne knjige i gledaju umetničke filmove. Vole modernu filozofiju, ali je ta filozofija đubre. Neki se zanose odlaskom na Zapad. U svojim ružičastim snovima odlaze tamo gde ima posla, budućnosti, nade, stabilnosti... Ima li? Naravno da nema, to najbolje potvrđuju masovni socijalni protesti u tim zmljama.
Student je proizvod modernog društva i svoje ekstremno otuđenje on može da dovede u pitanje samo tako što će u pitanje dovesti sistem u celini. Mi smatramo da je neophodna korenita društvena promena: umesto kapitalističkog sistema, zasnovanog na besomučnoj eksploataciji, sveprisutnoj kontroli, otuđenju i neprekidnom takmičenju želimo da izgradimo novo društvo – društvo u kome neće biti eksploatisanih, gladnih, diskriminisanih, nezaposlenih.

Sindikat obrazovanja ASI okuplja studente i studentkinje, nastavnike i sve druge zaposlene u obrazovnom sistemu. Borimo se za besplatno, svima dostupno i slobodno obrazovanje, za emancipatorsku kulturu i slobodu umetničkog eksperimenta. Borimo se za društvo u kojem će naučna dostignuća koristiti opštem napretku, a ne profitu, za društvo zasnovano na solidarnosti, u kome će ljudi imati neposrednu kontrolu nad svojim životima, u kome će proizvodnja i distribucija dobara biti zasnovane na stvarnim ljudskim potrebama – samopoštovanju i samoostvarenju.

Budi čovek. Pridruži se našoj borbi.

Sindikat obrazovanja beogradske lokalne grupe ASI


www.inicijativa.org