Bilo je potrebno da prođe duže od dve nedelje da bi se sagledali svi najbitniji aspekti montiranog skandala u koji je 24. novembra bila uvučena Anarhosindikalistička inicijativa i njen član na tribini „Nova srpska levica“, u organizaciji nedeljnika „Vreme“ i Fondacije „Fridrih Ebert“.
Šta se, zapravo, desilo tog dana u prostorijama Međunarodnog press centra UNS-a?
Nakon uvoda moderatorke, novinarke nedeljnika „Vreme“ Jovane Gligorijević, uvodnu reč je dao Vladimir Ilić, a zatim i drugi učesnik tribine, Matija Medenica. Nakon toga reč je dobio član Anarhosindikalističke inicijative Ratibor Trivunac, koga je posle desetak sekundi Vladimir Ilić prekinuo rekavši da Trivunac „... nije tako mislio kada je od njega dobijao američke dolare za razbijanje radničkog pokreta u Srbiji“. Ova upadica nije imala nikakav očigledan povod, niti se na bilo koji način nadovezivala na bilo šta izgovoreno na tribini.
Da bi se razumelo o čemu je reč, potrebno je vratiti se u 2003. godinu. Bitno je primetiti da naši neprijatelji nisu bili u stanju da pronađu bilo šta drugo čime bi kompromitovali ASI, već su posegli za lažnim prikazivanjem podatka starog osam godina o jednom pojedincu. Te 2003. godine, Vladimir Ilić, koji je zaposlen kao profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, pozvao je Ratibora Trivunca, tada studenta sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, da učestvuje u jednodnevnim konsultacijama u Zrenjaninu u okviru istraživanja koje je sprovodio Ilićev „Centar za razvoj civilnog društva“. Glumeći osobu naklonjenu levičarskim idejama, profesor Ilić je studentu Trivuncu istraživanje prikazao kao zanimljivo sa stručne strane i korisno zbog prikupljenih informacija. Trivunac je prihvatio poziv svog tadašnjeg profesora i otišao u Zrenjanin, a Vladimir Ilić mu je platio jednu dnevnicu i dao novac za putne troškove. Eto, to su tih 30 dolara iz unapred pripremljene rečenice koju je Vladimir Ilić izgovorio da bi bila snimljena i emitovana na televiziji!
Koliko je Ilić pozvan da na tribinama govori o levici i u ime levice, vidi se upravo iz pomenutog istraživanja iz 2003. godine. U njemu je kao glavna opasnost po „proces reformi“ označeno prisustvo „egalitarističkih“ tendencija i ,,ekstremne levice“ u našem društvu. ,,Orijentacija apsolutne većine ispitanika iz naših ciljnih grupa pre podupire levo ekstremističku ekonomsku opciju, nego onu reformsku,“ rezigniranim tonom komentariše Ilić ključni rezultat svog anketnog istraživanja, te u zaključku predlaže čitav niz mera kojima reforme i kapitalizam treba štititi od nadolazeće levičarske opasnosti. Poseban biser među ovim fašisoidnim merama predstavlja ona kojom se državnom propagandnom aparatu predlaže da skine ,,stigmu“ sa nezaposlenosti, jer ona je ,,neizbežna“ i predstavlja ,,jedini put za socijalno odrastanje.“ No, u ovom svojevrsnom priručniku za lov na radnički pokret, Ilić ide korak dalje predlažući i mere kojima treba uneti razdor među levičarskim pokretima, uočavanjem i naglašavanjem razlika između ,,čvrstih protivnika reformi i integracije i onih na koje se delimično ili potpuno može uticati da promene stavove i političko ponašanje“, te sugerisanjem da se prema delu levice primene određeni oblici represije (eufemistički nazvani „efektivno uslovljavanje“) kako bi oni bili naterani da napuste svoj oponirajući stav (druga i četvrta teza na str. 2 navedenog istraživanja, koje u celini dajemo u prilogu). Kada se pročita ovo istraživanje iz 2003. postaje jasno da je Ilić na tribini pokušao da koristi upravo onu strategiju suzbijanja levice koju je sam osmislio i izložio u svom istraživanju. Pomenuto istraživanje, kao i mnoge druge Ilićeve projekte, finansirala je organizacija „Fridom haus“, o čijem je delovanju pisao i istaknuti intelektualac Noam Čomski u svojoj knjizi „Proizvodnja saglasnosti.“ Čomski je ukazao na činjenicu da Vlada SAD-a finansira Freedom house kako bi promovisala svoje ciljeve, a da navedena organizacija „direktno sarađuje sa (medijskom organizacijom) AIM, „Svetskom antikomunističkom ligom“ (sic), „Međunarodnim otporom“ i državnim telima SAD-a, poput Radija Slobodna Evropa i CIA-om, te da je dugo služila kao propagandno krilo vlade SAD-a i međunarodne desnice.“
Trivunac je prilikom svog gostovanja u TV emisiji „Klopka“ 2004. godine javno govorio o istraživanju koje je Ilić uradio po nalogu Fridom hausa, ukazujući na njegove kriminalne zaključke i strategiju vladajuće klase za razbijanje otpora kapitalističkim reformama. Ubrzo nakon toga, Ilić postaje veoma rezervisan, a zatim i otvoreno neprijateljski nastrojen prema delovanju radikalne levice u Srbiji. Dobar primer je njegovo ponašanje prilikom studentske blokade Filozofskog fakulteta 2006. godine. Tada su studenti pokrenuli socijalne proteste za svoja prava, predvođeni sloganima „Dole školarine“ i „Znanje nije roba!“. Po prvi put se održavaju direktno-demokratski studentski zborovi na kojima se donose sve ključne odluke tokom trajanja protesta i blokade fakulteta. Već na početku blokade Ilić javno zagovara pozivanje policije da izbaci studente sa fakulteta, a pošto mu to nije prošlo, nakon nekoliko dana lično razbija staklena vrata na fakultetu. To je ujedno bila i jedina materijalna šteta pričinjena tokom šest dana blokade Filozofskog fakulteta u novembru 2006. godine. Ilić kasnije nastavlja napade na studente i putem medija, na primer u svom tekstu „Noćna dangubljenja bez snova“ (Danas, mart 2007), nazivajući studente koji su prethodne godine blokirali Filozofski fakultet izgrednicima i huliganima. Zato nije slučajno što je ovakav pokušaj diskreditacije levice priređen ubrzo posle nedavnih blokada Filološkog i Filozofskog fakulteta koje su bile organizovane potpuno direktno-demoraktski, prvi put posle 2006. godine.
Na tribini „Nova srpska levica“ Ilić je javno priznao da je aktivno radio na gušenju studentske pobune i razbijanju blokade Filozofskog fakulteta. Iz svega iznetog, očigledno je da je Vladimir Ilić osvedočeni neprijatelj levice i da mu nije mesto na tribini koja se bavi novom levicom u Srbiji. Pravo pitanje je zbog čega su „Vreme“ i „Fridrih Ebert“ odlučili da ga dovedu kao govornika na ovoj tribini, posebno imajući u vidu da moderatorka tribine, novinarka Gligorijević, nije učinila ništa da spreči Ilićevo miniranje tribine, iako je Trivunac više puta apelovao da se tribina vrati u dogovorene okvire. Nakon sat vremena Ilićevog vređanja i skretanja sa teme, kada je postalo jasno da je tribina obesmišljena i da nikuda ne vodi, Trivunac je odlučio da polije Ilića vodom i time prekine ovaj farsični skup.
Nakon prekida tribine, učesnici i posetioci se nisu razišli, već su raspravu i verbalni sukob nastavili u kafiću ispred press centra. Organizatori su to hteli da iskoriste da bi nastavili tribinu, ali su prvo želeli da eliminišu Trivunca. U jednom trenutku, moderatorka propale tribine pozvala je Trivunca u hodnik iza kafića, gde su ga čekala trojica pripadnika obezbeđenja sa namerom da ga izbace iz zgrade. Trivunac se povukao nazad u kafić i obavestio prisutne šta se dešava, nakon čega se obezbeđenje vratilo u hodnik iz koga je došlo. Zatim je pomoćnica Vladimira Ilića počela da provocira Trivunca, unoseći mu se u lice sa kamerom u ruci. Nakon što joj je nekoliko puta rekao da ne želi da bude sniman i da mu se ne unosi u lice, Trivunac je odgurnuo kameru od sebe. Ne samo da nije tačan podatak, iznet u pojedinim medijima, da je Trivunac tom prilikom „udario ženu po ruci“, već je pri sklanjanju kamere nije ni dodirnuo, ali je očigledno da je ovaj događaj u štampi iskorišćen s potpuno jasnom namerom da se Trivunac i članstvo ASI dodatno diskredituju. Ubrzo nakon toga je na poziv novinara „Vremena“ došla policija i privela Ratibora Trivunca. Nekoliko sati posle privođenja, kada su uzete izjave od svedoka, policija i tužilaštvo su zaključili da ne postoji osnov za pokretanje prekršajnog ili krivičnog postupka protiv Trivunca i celu stvar u svoju arhivu zaveli kao „događaj“, a Trivunac je oslobođen iz policijskog pritvora.
Način na koji je ovaj događaj prikazan u medijima i prostor koji je za to odvojen jasno svedoče da je u pitanju medijski „spin“ – unapred osmišljena i pripremljena medijska manipulacija putem koje se laž plasira javnosti kao istina, a činjenice bivaju iskrivljenje do neprepoznatiljivosti. Tako je državna televizija izmontirala prilog, emitovan u oba večernja dnevnika, koji sugeriše da je Trivunac „uzeo dolare za razbijanje radničkog pokreta u Srbiji.“ Đilasov šovinistički list „Press“ je objavio policijski tekst koji poziva na izricanje višegodišnje zatvorske kazne zbog polivanja Ilića vodom. Fondacija Fridrih Ebert je putem svog podlistka u listu „Danas“, „Forum - Socijalni dijalog“, iznela lažnu tvrdnju da je Trivunac „priredio“ incident na tribini. „Vreme“ je iskrivilo sliku samog događaja, obrazloživši Ilićevo vređanje Trivunca time što su „na stolu stajali nekakvi papiri čije bi javno objavljivanje kompromitovalo mnoge, te je bio prioritet po svaku cenu sprečiti da se oni javno pročitaju“, pokušavajući da poentira na izmišljenom napadu Trivunca na Ilićevu saradnicu sa kamerom. Najkriminalniji komentar celog događaja dala je mreža nevladinih organizacija „Građanska Vojvodina“, koja je polivanje Ilića vodom poistovetila sa fašističkim nasiljem, potkrepljujući tezu koju Ilić pokušava da plasira o navodnoj saradnji u borbi protiv policije levičarskih i desničarskih „ekstremista“, time doprinoseći širenju i prihvatanju reakcionarne i nenaučne teze o istovetnosti antifašizma i fašizma.
Cilj celog ovog medijskog „spina“ nije bio samo kompromitovanje ASI, nego i pripremanje terena za dalju državnu represiju i obračunavanje sa našim aktivistima. Naime, svega nekoliko dana nakon tribine, članovima ASI stigli su pozivi za ponovno suđenje u slučaju vezanom za Grčku ambasadu. Novo suđenje „Beogradskoj šestorci“ zakazano je za 8. februar 2012. godine. Podsećamo da je 2009. godine šestoro anarhista bilo optuženo za međunarodni terorizam, zbog čega su proveli šest meseci u istražnom zatvoru, da bi u junu 2010. bili oslobođeni svih optužbi. Ne treba zaboraviti ni da je Apelacioni sud poništio ovu oslobađajuću presudu svega desetak dana nakon organizovanja Anti-NATO kampanje u junu ove godine. Kako država želi da represijom suzbije protivnike sistema, i kako smo mi pokazali da smo odlučni u borbi protiv države i kapitalizma, očekivano je da će ovi događaji biti korišćeni kao „otežavajuća okolnost“ u svim krivičnim postupcima koji se vode protiv članova ASI.
Sistem je sve brutalniji i sprovodi represiju, čak i u slučajevima artikulisanja „umerenih“, reformističkih levičarskih ili socijalnih zahteva. To se jasno vidi na primerima slanja privatnog obezbeđenja i neonacista na studente u protestu, razbijanja štrajka prosvetara, represije nad malinarima i drugim nedavnim događajima. Nakon ove tribine, očigledno je da je za vladajuću klasu i njene aparatčike u današnjim okolnostima neprihvatljivo bilo kakvo iznošenje istinskih levičarskih stavova i da će ona pokušati da to spreči na svaki način, ne birajući sredstva.
Mi smo navikli i na mnogo brutalnije pritiske vladajuće klase. Bez obzira da li hajku protiv nas vode putem medijskog državno-ideološkog aparata ili preko policije i sudstva, neće nas pokolebati, jer znamo da se borimo za pravu stvar. Treba razumeti da su sada vladajuće klase širom sveta u panici, jer im je lakše da zamisle smak sveta ili propast civilizacije nego slom kapitalizma. Međutim, sve više ljudi širom sveta ustaje protiv njihove krize i izrabljivanja. Godine koje dolaze biće naše godine, u njima ćemo biti svedoci sloma kapitalističkog sveta i rađanja novog revolucionarnog društva – konačne pobede slobode i civilizacije nad državom i kapitalizmom.
Smrt državi i kapitalizmu!
Sekretarijat ASI
www.inicijativa.org
Šta se, zapravo, desilo tog dana u prostorijama Međunarodnog press centra UNS-a?
Nakon uvoda moderatorke, novinarke nedeljnika „Vreme“ Jovane Gligorijević, uvodnu reč je dao Vladimir Ilić, a zatim i drugi učesnik tribine, Matija Medenica. Nakon toga reč je dobio član Anarhosindikalističke inicijative Ratibor Trivunac, koga je posle desetak sekundi Vladimir Ilić prekinuo rekavši da Trivunac „... nije tako mislio kada je od njega dobijao američke dolare za razbijanje radničkog pokreta u Srbiji“. Ova upadica nije imala nikakav očigledan povod, niti se na bilo koji način nadovezivala na bilo šta izgovoreno na tribini.
Da bi se razumelo o čemu je reč, potrebno je vratiti se u 2003. godinu. Bitno je primetiti da naši neprijatelji nisu bili u stanju da pronađu bilo šta drugo čime bi kompromitovali ASI, već su posegli za lažnim prikazivanjem podatka starog osam godina o jednom pojedincu. Te 2003. godine, Vladimir Ilić, koji je zaposlen kao profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, pozvao je Ratibora Trivunca, tada studenta sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, da učestvuje u jednodnevnim konsultacijama u Zrenjaninu u okviru istraživanja koje je sprovodio Ilićev „Centar za razvoj civilnog društva“. Glumeći osobu naklonjenu levičarskim idejama, profesor Ilić je studentu Trivuncu istraživanje prikazao kao zanimljivo sa stručne strane i korisno zbog prikupljenih informacija. Trivunac je prihvatio poziv svog tadašnjeg profesora i otišao u Zrenjanin, a Vladimir Ilić mu je platio jednu dnevnicu i dao novac za putne troškove. Eto, to su tih 30 dolara iz unapred pripremljene rečenice koju je Vladimir Ilić izgovorio da bi bila snimljena i emitovana na televiziji!
Koliko je Ilić pozvan da na tribinama govori o levici i u ime levice, vidi se upravo iz pomenutog istraživanja iz 2003. godine. U njemu je kao glavna opasnost po „proces reformi“ označeno prisustvo „egalitarističkih“ tendencija i ,,ekstremne levice“ u našem društvu. ,,Orijentacija apsolutne većine ispitanika iz naših ciljnih grupa pre podupire levo ekstremističku ekonomsku opciju, nego onu reformsku,“ rezigniranim tonom komentariše Ilić ključni rezultat svog anketnog istraživanja, te u zaključku predlaže čitav niz mera kojima reforme i kapitalizam treba štititi od nadolazeće levičarske opasnosti. Poseban biser među ovim fašisoidnim merama predstavlja ona kojom se državnom propagandnom aparatu predlaže da skine ,,stigmu“ sa nezaposlenosti, jer ona je ,,neizbežna“ i predstavlja ,,jedini put za socijalno odrastanje.“ No, u ovom svojevrsnom priručniku za lov na radnički pokret, Ilić ide korak dalje predlažući i mere kojima treba uneti razdor među levičarskim pokretima, uočavanjem i naglašavanjem razlika između ,,čvrstih protivnika reformi i integracije i onih na koje se delimično ili potpuno može uticati da promene stavove i političko ponašanje“, te sugerisanjem da se prema delu levice primene određeni oblici represije (eufemistički nazvani „efektivno uslovljavanje“) kako bi oni bili naterani da napuste svoj oponirajući stav (druga i četvrta teza na str. 2 navedenog istraživanja, koje u celini dajemo u prilogu). Kada se pročita ovo istraživanje iz 2003. postaje jasno da je Ilić na tribini pokušao da koristi upravo onu strategiju suzbijanja levice koju je sam osmislio i izložio u svom istraživanju. Pomenuto istraživanje, kao i mnoge druge Ilićeve projekte, finansirala je organizacija „Fridom haus“, o čijem je delovanju pisao i istaknuti intelektualac Noam Čomski u svojoj knjizi „Proizvodnja saglasnosti.“ Čomski je ukazao na činjenicu da Vlada SAD-a finansira Freedom house kako bi promovisala svoje ciljeve, a da navedena organizacija „direktno sarađuje sa (medijskom organizacijom) AIM, „Svetskom antikomunističkom ligom“ (sic), „Međunarodnim otporom“ i državnim telima SAD-a, poput Radija Slobodna Evropa i CIA-om, te da je dugo služila kao propagandno krilo vlade SAD-a i međunarodne desnice.“
Trivunac je prilikom svog gostovanja u TV emisiji „Klopka“ 2004. godine javno govorio o istraživanju koje je Ilić uradio po nalogu Fridom hausa, ukazujući na njegove kriminalne zaključke i strategiju vladajuće klase za razbijanje otpora kapitalističkim reformama. Ubrzo nakon toga, Ilić postaje veoma rezervisan, a zatim i otvoreno neprijateljski nastrojen prema delovanju radikalne levice u Srbiji. Dobar primer je njegovo ponašanje prilikom studentske blokade Filozofskog fakulteta 2006. godine. Tada su studenti pokrenuli socijalne proteste za svoja prava, predvođeni sloganima „Dole školarine“ i „Znanje nije roba!“. Po prvi put se održavaju direktno-demokratski studentski zborovi na kojima se donose sve ključne odluke tokom trajanja protesta i blokade fakulteta. Već na početku blokade Ilić javno zagovara pozivanje policije da izbaci studente sa fakulteta, a pošto mu to nije prošlo, nakon nekoliko dana lično razbija staklena vrata na fakultetu. To je ujedno bila i jedina materijalna šteta pričinjena tokom šest dana blokade Filozofskog fakulteta u novembru 2006. godine. Ilić kasnije nastavlja napade na studente i putem medija, na primer u svom tekstu „Noćna dangubljenja bez snova“ (Danas, mart 2007), nazivajući studente koji su prethodne godine blokirali Filozofski fakultet izgrednicima i huliganima. Zato nije slučajno što je ovakav pokušaj diskreditacije levice priređen ubrzo posle nedavnih blokada Filološkog i Filozofskog fakulteta koje su bile organizovane potpuno direktno-demoraktski, prvi put posle 2006. godine.
Na tribini „Nova srpska levica“ Ilić je javno priznao da je aktivno radio na gušenju studentske pobune i razbijanju blokade Filozofskog fakulteta. Iz svega iznetog, očigledno je da je Vladimir Ilić osvedočeni neprijatelj levice i da mu nije mesto na tribini koja se bavi novom levicom u Srbiji. Pravo pitanje je zbog čega su „Vreme“ i „Fridrih Ebert“ odlučili da ga dovedu kao govornika na ovoj tribini, posebno imajući u vidu da moderatorka tribine, novinarka Gligorijević, nije učinila ništa da spreči Ilićevo miniranje tribine, iako je Trivunac više puta apelovao da se tribina vrati u dogovorene okvire. Nakon sat vremena Ilićevog vređanja i skretanja sa teme, kada je postalo jasno da je tribina obesmišljena i da nikuda ne vodi, Trivunac je odlučio da polije Ilića vodom i time prekine ovaj farsični skup.
Nakon prekida tribine, učesnici i posetioci se nisu razišli, već su raspravu i verbalni sukob nastavili u kafiću ispred press centra. Organizatori su to hteli da iskoriste da bi nastavili tribinu, ali su prvo želeli da eliminišu Trivunca. U jednom trenutku, moderatorka propale tribine pozvala je Trivunca u hodnik iza kafića, gde su ga čekala trojica pripadnika obezbeđenja sa namerom da ga izbace iz zgrade. Trivunac se povukao nazad u kafić i obavestio prisutne šta se dešava, nakon čega se obezbeđenje vratilo u hodnik iz koga je došlo. Zatim je pomoćnica Vladimira Ilića počela da provocira Trivunca, unoseći mu se u lice sa kamerom u ruci. Nakon što joj je nekoliko puta rekao da ne želi da bude sniman i da mu se ne unosi u lice, Trivunac je odgurnuo kameru od sebe. Ne samo da nije tačan podatak, iznet u pojedinim medijima, da je Trivunac tom prilikom „udario ženu po ruci“, već je pri sklanjanju kamere nije ni dodirnuo, ali je očigledno da je ovaj događaj u štampi iskorišćen s potpuno jasnom namerom da se Trivunac i članstvo ASI dodatno diskredituju. Ubrzo nakon toga je na poziv novinara „Vremena“ došla policija i privela Ratibora Trivunca. Nekoliko sati posle privođenja, kada su uzete izjave od svedoka, policija i tužilaštvo su zaključili da ne postoji osnov za pokretanje prekršajnog ili krivičnog postupka protiv Trivunca i celu stvar u svoju arhivu zaveli kao „događaj“, a Trivunac je oslobođen iz policijskog pritvora.
Način na koji je ovaj događaj prikazan u medijima i prostor koji je za to odvojen jasno svedoče da je u pitanju medijski „spin“ – unapred osmišljena i pripremljena medijska manipulacija putem koje se laž plasira javnosti kao istina, a činjenice bivaju iskrivljenje do neprepoznatiljivosti. Tako je državna televizija izmontirala prilog, emitovan u oba večernja dnevnika, koji sugeriše da je Trivunac „uzeo dolare za razbijanje radničkog pokreta u Srbiji.“ Đilasov šovinistički list „Press“ je objavio policijski tekst koji poziva na izricanje višegodišnje zatvorske kazne zbog polivanja Ilića vodom. Fondacija Fridrih Ebert je putem svog podlistka u listu „Danas“, „Forum - Socijalni dijalog“, iznela lažnu tvrdnju da je Trivunac „priredio“ incident na tribini. „Vreme“ je iskrivilo sliku samog događaja, obrazloživši Ilićevo vređanje Trivunca time što su „na stolu stajali nekakvi papiri čije bi javno objavljivanje kompromitovalo mnoge, te je bio prioritet po svaku cenu sprečiti da se oni javno pročitaju“, pokušavajući da poentira na izmišljenom napadu Trivunca na Ilićevu saradnicu sa kamerom. Najkriminalniji komentar celog događaja dala je mreža nevladinih organizacija „Građanska Vojvodina“, koja je polivanje Ilića vodom poistovetila sa fašističkim nasiljem, potkrepljujući tezu koju Ilić pokušava da plasira o navodnoj saradnji u borbi protiv policije levičarskih i desničarskih „ekstremista“, time doprinoseći širenju i prihvatanju reakcionarne i nenaučne teze o istovetnosti antifašizma i fašizma.
Cilj celog ovog medijskog „spina“ nije bio samo kompromitovanje ASI, nego i pripremanje terena za dalju državnu represiju i obračunavanje sa našim aktivistima. Naime, svega nekoliko dana nakon tribine, članovima ASI stigli su pozivi za ponovno suđenje u slučaju vezanom za Grčku ambasadu. Novo suđenje „Beogradskoj šestorci“ zakazano je za 8. februar 2012. godine. Podsećamo da je 2009. godine šestoro anarhista bilo optuženo za međunarodni terorizam, zbog čega su proveli šest meseci u istražnom zatvoru, da bi u junu 2010. bili oslobođeni svih optužbi. Ne treba zaboraviti ni da je Apelacioni sud poništio ovu oslobađajuću presudu svega desetak dana nakon organizovanja Anti-NATO kampanje u junu ove godine. Kako država želi da represijom suzbije protivnike sistema, i kako smo mi pokazali da smo odlučni u borbi protiv države i kapitalizma, očekivano je da će ovi događaji biti korišćeni kao „otežavajuća okolnost“ u svim krivičnim postupcima koji se vode protiv članova ASI.
Sistem je sve brutalniji i sprovodi represiju, čak i u slučajevima artikulisanja „umerenih“, reformističkih levičarskih ili socijalnih zahteva. To se jasno vidi na primerima slanja privatnog obezbeđenja i neonacista na studente u protestu, razbijanja štrajka prosvetara, represije nad malinarima i drugim nedavnim događajima. Nakon ove tribine, očigledno je da je za vladajuću klasu i njene aparatčike u današnjim okolnostima neprihvatljivo bilo kakvo iznošenje istinskih levičarskih stavova i da će ona pokušati da to spreči na svaki način, ne birajući sredstva.
Mi smo navikli i na mnogo brutalnije pritiske vladajuće klase. Bez obzira da li hajku protiv nas vode putem medijskog državno-ideološkog aparata ili preko policije i sudstva, neće nas pokolebati, jer znamo da se borimo za pravu stvar. Treba razumeti da su sada vladajuće klase širom sveta u panici, jer im je lakše da zamisle smak sveta ili propast civilizacije nego slom kapitalizma. Međutim, sve više ljudi širom sveta ustaje protiv njihove krize i izrabljivanja. Godine koje dolaze biće naše godine, u njima ćemo biti svedoci sloma kapitalističkog sveta i rađanja novog revolucionarnog društva – konačne pobede slobode i civilizacije nad državom i kapitalizmom.
Smrt državi i kapitalizmu!
Sekretarijat ASI
www.inicijativa.org
No comments:
Post a Comment