Tekst CNT-AIT-a iz Francuske raskrinkava mitove o predloženim vladinim reformama penzionog sistema.
Očekivana dužina života se povećala, naglo povećavajući procenat penzionera sa 20% u 1960. do očekivanih 50% u 2050. godini. Ali, i broj ljudi koji uplaćuju u penzioni fond, takođe neprekidno raste. Prosečan rast produktivnosti popeo se za 500% od 1960. do 2010. godine. Ukoliko uzmemo za primer da ovolika produktivnost ne raste, već stagnira, jedan radnik 2010. godine bi svojim doprinosima mogao da izdržava jednog penzionera, baš kao što je mogao 1960. godine da izdržava 20% nečije penzije. Jedini problem je taj što, čak i prema zvaničnoj računici, 23% mladih je nezaposleno i na taj način ne može da doprinese ničijoj penziji.
Očekivana dužina života se povećala, naglo povećavajući procenat penzionera sa 20% u 1960. do očekivanih 50% u 2050. godini. Ali, i broj ljudi koji uplaćuju u penzioni fond, takođe neprekidno raste. Prosečan rast produktivnosti popeo se za 500% od 1960. do 2010. godine. Ukoliko uzmemo za primer da ovolika produktivnost ne raste, već stagnira, jedan radnik 2010. godine bi svojim doprinosima mogao da izdržava jednog penzionera, baš kao što je mogao 1960. godine da izdržava 20% nečije penzije. Jedini problem je taj što, čak i prema zvaničnoj računici, 23% mladih je nezaposleno i na taj način ne može da doprinese ničijoj penziji.
Deficit od 120 milijardi evra, tokom 2010. godine, je najgori scenario koji predviđa Državni savet za penzije; to bi iznosilo 3% francuskog BDP. Ovo je upravo činjenica koju dobro plaćeni «izazivači panike» žele da previde; Francuska je veoma bogata zemlja. BDP se udvostručio tokom poslednjih dvadeset godina i očekuje se da će se još jednom duplirati do 2050. godine. Tokom poslednjih trideset godina, 10% BDP prešlo je iz ruku onih koji rade za platu u ruke onih koji uzimaju profit. Gledano u novcu, to je osam puta više od trenutnog deficita u nacionalnom penzionom fondu. Budući da je penzioni deficit prouzrokovan transferom bogatstva u džepove već bogatih, nije ni čudo što se mediji, zavisni od kapitala, ne bune. Po definiciji, oni koji poseduju većinski udeo medijskih kompanija, već su isuviše bogati da bi brinuli o penzijama.
Takozvane reforme iz 1993, 2003. i 2007. godine, već su snizile penzije između 15% i 20%. Ovo je oteralo još jedan milion penzionera ispod linije siromaštva. Polovina novopenzionisanih radnika prima manje od 1.000 evra mesečno. Grupa koja je najviše pogođena jesu žene koje su zbog podizanja dece žrtvovale svoje karijere i tako ostvarile manje penzije.
Najveći rizik je što će sistem baziran na doprinosu biti zamenjen sistemom baziranim na kapitalu. U 2008. smo videli kuda to vodi. Vrlo brzo, ponovo ćemo gledati još jednu misterioznu, nepredviđenu krizu, a političari će prebaciti novac od penzija milijarderima i njihovim mega korporacijama, ostavljajući iza sebe upropašćene milione onih koji su suviše stari da rade, a suviše mladi da umru.
Datoj političkoj volji, suprotstavile su se mnoge alternative. Deficiti bi nestali ukoliko bi se bogati dodatno oporezovali. Razmislite o ovim brojkama; dodatni prihod od 10% francuskog BDP.
Toliko često viđeno, izgovor je da ne postoje «objektivni uslovi» za tako nešto; postoji samo pohlepa bogatih i njihove laži.
Bezuslovna predaja ili otpor; izbor je na nama, u Francuskoj, kao, uostalom, i bilo gde na svetu.
www.cnt-ait.info
No comments:
Post a Comment