Sindikalna konfederacija "Anarhosindikalistička inicijativa" (ASI) ne podržava održavanje "Parade ponosa" organizovane na ovaj način. Državna parada ponosa neće ni na koji način doprineti poboljšanju pozicije u kojoj se nalazi homoseksualna zajednica u Srbiji. Naprotiv, još više će je udaljiti od ostatka populacije time što LGBT ponos brane političari, država i njen represivni aparat - oni koji većinu stanovništva ove zemlje drže u bedi i siromaštvu. Oni koji su do juče pripremali i vodili ratove protiv drugih naroda, i oni koji ih još uvek pripremaju; oni koji otimaju, privatizuju i otpuštaju; oni koji služe izrabljivačima i zločinacima iz SAD, Evropske unije i NATO-a koji su odgovorni za patnje milijardi ljudi i uništavanje planete na kojoj živimo; Upravo takvi su se našli da „brane“ prava represirane manjine U svom imperijalističkom pohodu sistem mora da obezbedi monopol na silu državama koje su tu da bi omogućile nesmetano funkcionisanje kapitalističkog sistema eksploatacije. Ovogodišnja "Parada ponosa", uprkos nazivu, kao cilj pre svega ima ojačavanje i konsolidovanje sistema. Svrstavanje na stranu takvih, i organizovano učestvovanje u manifestacijama ovog tipa, znači svrstavanje na stranu sistema. Sindikalna konfederacija "Anarhosindikalistička inicijativa" je organizacija koja kao svoju zadatak vidi uništavanje ovog i ovakvog sistema, i zato mi nećemo podržati paradu policijskog ponosa.
Parada ponosa ("Gej prajd") se širom sveta organizuje od 1969. godine, kada se homoseksualna zajednica suprotstavila policijskoj represiji u seriji spontanih, nasilnih demonstracija u Njujorku u SAD, i time uputila otvoren i beskompromisan protest protiv diskriminacije i represije nad LGBT populacijom. Tom prilikom su najsiromašniji slojevi homoseksualne zajednice predvodili nasilne sukobe sa policijom Njujorka, koja je vršila premetačine i na različite druge načine terorisala pripadnike zajednice i posetioce gej klubova. Upravo se kroz nasilni otpor policiji homoseksualna zajednica izborila za svoj ponos i to je omogućilo homoseksualcima da svoje manifestacije označe kao parade ponosa I danas, kao i 1969. godine, brojne manifestacije za LGBT prava u svetu jasno iznose svoje neslaganje sa vladajućim poretkom, a nikako ne marširaju sa pripadnicima policije.
Položaj homoseksualaca u Srbiji je veoma loš. Društvena konzervativnost je veoma izražena, negativni stereotipi o homoseksualnoj populaciji su deo vladajućeg mišljenja, a većina stanovništva i dalje, pogrešno, smatra da je homoseksualnost bolest. To jasno pokazuje činjenica da homoseksualni par ne može da prođe, držaći se za ruke, ni kroz jedan grad u Srbiji a da ne bude makar verbalno zlostavljan. Kapitalistički sistem ubija ljudskost u nama, okreće nas jedne preko drugih, stvara i širi mržnju zasnovanu na nebitnim razlikama poput boje kože, etničkog porekla i seksualnog opredeljenja. Podstiče nas da bes i frustracije koje se gomilaju, jer smo nezadovoljni i suštinski nemamo kontrolu nad svojim životima, iskaljujemo na slabijima i nezaštićenima, umesto na gazdama i vlastima koji tu bedu proizvode. Umesto masovnih i nasilnih sukoba sa onima koji stvaraju i reprodukuju sistem pod kojim patimo, potlačeni se sukobljavaju među sobom.
Upravo zbog takve situacije je 2001. godine naša organizacija, koja se tada zvala „Inicijativa za anarhosindikat“, bila jedina sindikalna organizacija koja je podržala održavanje Parade ponosa. Parade koja je, iako sazvana od strane liberalnih gej aktivista imala relativno samonikao karakter, i očigledno nije imala zaštitu države. Ta je manifestacija razbijena od strane velikog broja homofoba okupljenih na kontraskupu, predvođenih fašističkim i klekiralnim policijskim saradnicima. Malobrojni članovi ASI tada su pružili fizički otpor homofobima i fašistima, i tako doprineli odbrani ponosa gej zajednice u Srbiji. Treba napomenuti da većina trenutno aktuelnih LGBT aktivista nije bila aktivna u borbi za prava LGBT populacije u periodu održavanja Parade 2001. godine, mnogi su našli različita opravdanja da tog dana ne budu u Beogradu, a neki su se čak protivili organizaciji Parade sa tezom da je suviše rano za tako nešto. U našem pozivu na tu manifestaciju od 29. juna 2001, koji je ujedno i jedan od prvih javnih obraćanja naše organizacije, istakli smo da je homofobija još jedna od posledica kapitalističkog ekonomskog uređenja, i da ne postoji način njenog istinskog i potpunog iskorenjavanja u državnom i kapitalističkom kontekstu. Na tim pozicijama se nalazimo i danas.
Zastupajući pozicije naučne analize društvenih odnosa, znamo da ovakvo društvo, u kome je eksploatacija i vlast čoveka nad čovekom osnova društvenog poretka ne ispunjava potrebne preduslove za ukidanje homofobije, ali ni seksizma, rasizma i većine drugih negativnih pojava u današnjem društvu. Naravno, protiv homofobije se treba boriti svim silama, ali za potpuno i istinsko iskorenjivanje homofobije potrebno je ukinuti sistem koji je proizvodi. Zbog toga vidimo kao nužnost povezivanje borbe za LGBT prava sa borbama svih drugih obespravljenih, i ističemo da samo kroz takvu zajedničku borbu možemo omogućiti opštu emancipaciju.
Nakon 2001. godine bilo je nekoliko pokušaja i najava a zatim i otkazivanja parada, ali je bilo jasno da domaći LGBT aktivisti nisu dorasli zadatku kakav je organizovanje Parade ponosa. Uviđajući svoju nemoć, koja je uglavnom bazirana na njihovim ideološkim ograničenjima, većina LGBT aktivista je odlučila da svoj ponos praktično proda državi, prihvatajući, mada često ne želeći da prizna, da će samo uz njenu silu biti u prilici da makar nominalno izvedu ovakvu Paradu ponosa u Srbiji. To se možda najbolje videlo na organizovanju prošlogodišnje "Povorke ponosa", kada su zaplašeni i zbunjeni organizatori za svoje poverenje u institucije sistema nagrađeni potpunim neuspehom: zahtevom države da se Povorka izmesti iz centra Beograda i, na kraju, otkazivanjem celokupnog događaja.
Ovogodišnji organizatori „Parade ponosa“ su imali manje iluzija o svojoj ulozi od prošlogodišnjih organizatora, i pripremanje terena za organizovanje Parade su u potpunosti prepustili Evropskoj uniji, državi Srbiji i njenoj policiji. Srpski političari, do nedavno brutalno homofobni u svojim nastupima, sada su, na pritisak iz Evropske unije, reagovali na način koji je od njih očekivan – spremno su promenili svoj vokabular, obuzdali svoje parapolicijske fašističke grupe, a svoj uticaj i silu stavili u službu organizovanja ovogodišnje Parade. To u praksi znači da će širi centar Beograda tog 10. 10. 2010. godine biti pretvoren u policijski poligon, na kome će biti privođen i legitimisan svako ko policiji bude delovao sumnjivo, dok će preko 5000 policajaca obezbeđivati samu Paradu. Na taj način učesnici Parade, a preko njih i cela gej populacija, biće poistovećeni sa onima kojima trebaju blindirana vozila vredna milione dolara i koje čuvaju stotine agenata i hiljade policajaca – kriminalcima i ratnim zločincima Džozefom Bajdenom i Dmitrijem Medvedevim, kao i zloglasnom Hilari Klinton. Maršruta kojom će se Parada kretati, pored zgrada Ministarstava i Vlade Republike Srbije, još jasnije podvlače tu činjenicu – ova Parada će slaviti državu, i njen monopol na silu.
Mi znamo da će neki aktivisti „Anarhosindikalističke inicijative“ učestvovati i u ovogodišnjoj "Paradi ponosa", ali smo svesni da će oni prisutvovati Paradi kao pojedinci, i da će njihovo učestvovanje biti isključivo lični čin, posledica želje da se njihove prijateljice i prijatelji, koji još uvek nisu u potpunosti razumeli kriminalni karakter ovakve manifestacije, na toj paradi osećaju bolje i bezbednije. Stoga njihovo pojavljivanje na Paradi ponosa ne treba ni na koji način posmatrati kao političku podršku jednom ovako organizovanom događaju.
Anarhizam je uvek bio antisistemski pokret, a ASI je svojim delovanjem doprinela formulisanju i artikulsanju borbene, revolucionarne pozicije u političkim borbama na našim prostorima, pozicije koja kod nas nije postojala veoma dugo, i koja je tokom perioda ratnih devedesetih bila u potpunosti integrisana u liberalni antiratni pokret. Usled toga, velika je odgovornost, kako naše i nama sestrinskih organizacija, tako i svih grupa i organizacija na revolucionarnoj levici, da ne dozvole igranje na prvu loptu, i da ne daju bezumnu podršku svemu što ima prizvuk progresivnosti, jer će takvo ponašanje kao posledicu imati pokušaj gušenja autonomne revolucionarne pozicije, i povratak u liberalnu baruštinu. Samo borbom protiv sistema, i slabljenjem i porazom ovog i ovakvog sistema, možemo stvoriti društvo koje će istinski biti oslobođeno represije i diskriminacije.
Parada ponosa ("Gej prajd") se širom sveta organizuje od 1969. godine, kada se homoseksualna zajednica suprotstavila policijskoj represiji u seriji spontanih, nasilnih demonstracija u Njujorku u SAD, i time uputila otvoren i beskompromisan protest protiv diskriminacije i represije nad LGBT populacijom. Tom prilikom su najsiromašniji slojevi homoseksualne zajednice predvodili nasilne sukobe sa policijom Njujorka, koja je vršila premetačine i na različite druge načine terorisala pripadnike zajednice i posetioce gej klubova. Upravo se kroz nasilni otpor policiji homoseksualna zajednica izborila za svoj ponos i to je omogućilo homoseksualcima da svoje manifestacije označe kao parade ponosa I danas, kao i 1969. godine, brojne manifestacije za LGBT prava u svetu jasno iznose svoje neslaganje sa vladajućim poretkom, a nikako ne marširaju sa pripadnicima policije.
Položaj homoseksualaca u Srbiji je veoma loš. Društvena konzervativnost je veoma izražena, negativni stereotipi o homoseksualnoj populaciji su deo vladajućeg mišljenja, a većina stanovništva i dalje, pogrešno, smatra da je homoseksualnost bolest. To jasno pokazuje činjenica da homoseksualni par ne može da prođe, držaći se za ruke, ni kroz jedan grad u Srbiji a da ne bude makar verbalno zlostavljan. Kapitalistički sistem ubija ljudskost u nama, okreće nas jedne preko drugih, stvara i širi mržnju zasnovanu na nebitnim razlikama poput boje kože, etničkog porekla i seksualnog opredeljenja. Podstiče nas da bes i frustracije koje se gomilaju, jer smo nezadovoljni i suštinski nemamo kontrolu nad svojim životima, iskaljujemo na slabijima i nezaštićenima, umesto na gazdama i vlastima koji tu bedu proizvode. Umesto masovnih i nasilnih sukoba sa onima koji stvaraju i reprodukuju sistem pod kojim patimo, potlačeni se sukobljavaju među sobom.
Upravo zbog takve situacije je 2001. godine naša organizacija, koja se tada zvala „Inicijativa za anarhosindikat“, bila jedina sindikalna organizacija koja je podržala održavanje Parade ponosa. Parade koja je, iako sazvana od strane liberalnih gej aktivista imala relativno samonikao karakter, i očigledno nije imala zaštitu države. Ta je manifestacija razbijena od strane velikog broja homofoba okupljenih na kontraskupu, predvođenih fašističkim i klekiralnim policijskim saradnicima. Malobrojni članovi ASI tada su pružili fizički otpor homofobima i fašistima, i tako doprineli odbrani ponosa gej zajednice u Srbiji. Treba napomenuti da većina trenutno aktuelnih LGBT aktivista nije bila aktivna u borbi za prava LGBT populacije u periodu održavanja Parade 2001. godine, mnogi su našli različita opravdanja da tog dana ne budu u Beogradu, a neki su se čak protivili organizaciji Parade sa tezom da je suviše rano za tako nešto. U našem pozivu na tu manifestaciju od 29. juna 2001, koji je ujedno i jedan od prvih javnih obraćanja naše organizacije, istakli smo da je homofobija još jedna od posledica kapitalističkog ekonomskog uređenja, i da ne postoji način njenog istinskog i potpunog iskorenjavanja u državnom i kapitalističkom kontekstu. Na tim pozicijama se nalazimo i danas.
Zastupajući pozicije naučne analize društvenih odnosa, znamo da ovakvo društvo, u kome je eksploatacija i vlast čoveka nad čovekom osnova društvenog poretka ne ispunjava potrebne preduslove za ukidanje homofobije, ali ni seksizma, rasizma i većine drugih negativnih pojava u današnjem društvu. Naravno, protiv homofobije se treba boriti svim silama, ali za potpuno i istinsko iskorenjivanje homofobije potrebno je ukinuti sistem koji je proizvodi. Zbog toga vidimo kao nužnost povezivanje borbe za LGBT prava sa borbama svih drugih obespravljenih, i ističemo da samo kroz takvu zajedničku borbu možemo omogućiti opštu emancipaciju.
Nakon 2001. godine bilo je nekoliko pokušaja i najava a zatim i otkazivanja parada, ali je bilo jasno da domaći LGBT aktivisti nisu dorasli zadatku kakav je organizovanje Parade ponosa. Uviđajući svoju nemoć, koja je uglavnom bazirana na njihovim ideološkim ograničenjima, većina LGBT aktivista je odlučila da svoj ponos praktično proda državi, prihvatajući, mada često ne želeći da prizna, da će samo uz njenu silu biti u prilici da makar nominalno izvedu ovakvu Paradu ponosa u Srbiji. To se možda najbolje videlo na organizovanju prošlogodišnje "Povorke ponosa", kada su zaplašeni i zbunjeni organizatori za svoje poverenje u institucije sistema nagrađeni potpunim neuspehom: zahtevom države da se Povorka izmesti iz centra Beograda i, na kraju, otkazivanjem celokupnog događaja.
Ovogodišnji organizatori „Parade ponosa“ su imali manje iluzija o svojoj ulozi od prošlogodišnjih organizatora, i pripremanje terena za organizovanje Parade su u potpunosti prepustili Evropskoj uniji, državi Srbiji i njenoj policiji. Srpski političari, do nedavno brutalno homofobni u svojim nastupima, sada su, na pritisak iz Evropske unije, reagovali na način koji je od njih očekivan – spremno su promenili svoj vokabular, obuzdali svoje parapolicijske fašističke grupe, a svoj uticaj i silu stavili u službu organizovanja ovogodišnje Parade. To u praksi znači da će širi centar Beograda tog 10. 10. 2010. godine biti pretvoren u policijski poligon, na kome će biti privođen i legitimisan svako ko policiji bude delovao sumnjivo, dok će preko 5000 policajaca obezbeđivati samu Paradu. Na taj način učesnici Parade, a preko njih i cela gej populacija, biće poistovećeni sa onima kojima trebaju blindirana vozila vredna milione dolara i koje čuvaju stotine agenata i hiljade policajaca – kriminalcima i ratnim zločincima Džozefom Bajdenom i Dmitrijem Medvedevim, kao i zloglasnom Hilari Klinton. Maršruta kojom će se Parada kretati, pored zgrada Ministarstava i Vlade Republike Srbije, još jasnije podvlače tu činjenicu – ova Parada će slaviti državu, i njen monopol na silu.
Mi znamo da će neki aktivisti „Anarhosindikalističke inicijative“ učestvovati i u ovogodišnjoj "Paradi ponosa", ali smo svesni da će oni prisutvovati Paradi kao pojedinci, i da će njihovo učestvovanje biti isključivo lični čin, posledica želje da se njihove prijateljice i prijatelji, koji još uvek nisu u potpunosti razumeli kriminalni karakter ovakve manifestacije, na toj paradi osećaju bolje i bezbednije. Stoga njihovo pojavljivanje na Paradi ponosa ne treba ni na koji način posmatrati kao političku podršku jednom ovako organizovanom događaju.
Anarhizam je uvek bio antisistemski pokret, a ASI je svojim delovanjem doprinela formulisanju i artikulsanju borbene, revolucionarne pozicije u političkim borbama na našim prostorima, pozicije koja kod nas nije postojala veoma dugo, i koja je tokom perioda ratnih devedesetih bila u potpunosti integrisana u liberalni antiratni pokret. Usled toga, velika je odgovornost, kako naše i nama sestrinskih organizacija, tako i svih grupa i organizacija na revolucionarnoj levici, da ne dozvole igranje na prvu loptu, i da ne daju bezumnu podršku svemu što ima prizvuk progresivnosti, jer će takvo ponašanje kao posledicu imati pokušaj gušenja autonomne revolucionarne pozicije, i povratak u liberalnu baruštinu. Samo borbom protiv sistema, i slabljenjem i porazom ovog i ovakvog sistema, možemo stvoriti društvo koje će istinski biti oslobođeno represije i diskriminacije.
Smrt homofobiji, državi i kapitalizmu!
No comments:
Post a Comment