Ovih dana možemo videti javni „sukob” između dve grupe sindikalnih birokrata, koji nije ništa drugo do obična predstava za medije i radništvo kako bi se nesmetano usvojili antiradnički Zakon o štrajku i Zakon o radu. Ovi novi zakoni, koji će još brutalnije srezati i dodatno ograničiti i ovako minimalna prava radnika, donose se u kontekstu velikih političkih turbulencija i sukoba između segmenata vladajuće klase, pa i između konkretnih operativaca u Vladi republike Srbije. To je, dakle, kontekst u kome se dešavaju ove trzavice.

Pokušava se stvoriti iluzija da postoje samo dve grupe sindikata koji su „reprezentativni” za radništvo u Srbiji. Sa jedne strane jesu Savez samostalnih sindikata Srbije i Ujedinjeni granski sindikat Nezavisnost, koji za sebe tvrde da su reprezentativni, što je kodno ime za one sindikate koji su, dobile sertifikat vernosti od države, koristeći lažne spiskove članstva. Oni su podržavali pljačkašku privatizaciju i decenijama sabotirali radničke interese. Sa druge strane je sindikat Sloga, koji se bavi „sindikalnim” organizovanjem policije i pružanjem zvanične podrške SPS-u na izborima i suštinski pokušava da zauzme ono mesto koje trenutno drže i za koje se grčevito bore ovi „reprezentativni”. Ovde zapravo ne postoje dve strane, oni su na istoj strani, i to na strani gazda i političara.

Posebno treba obratiti pažnju na naricanje nad socijalnim dijalogom „reprezentativnih”. Odluke Socijalno-ekonomskog saveta, u kome sede predstavnici tri strane – država, gazde i radnici – nužno su usmerene protiv interesa radničke klase, zato što zapravo postoje samo dve strane, od kojih jedna – gazde i država – u svakom trenutku ima dvotrećinsku većinu u ovoj instituciji „klasnog kompromisa”. Štaviše, sama činjenica da je nešto zamišljeno kao mehanizam za postizanje klasnog kompromisa u ekonomskom sistemu koji se zasniva na eksploataciji radničke klase od strane vladajuće klase, pokazuje da je zapravo u pitanju mehanizam amortizacije radničkog nezadovoljstva, mehanizam eksploatacije i klasne dominacije. Ako pravilno razumemo namenu Socijalno-ekonomskog saveta, neće nas začuditi podatak da je takva institucija prvi put nastala u Musolinijevoj fašističkoj Italiji. Zaključak saopštenja SSSS i Nezavisnosti, koji kaže kako će ove dve lažne sindikalne organizacije početi borbu za vraćanje „svega” (?!?) pod „okrilje i prava pravnog poretka”, najjasnije govori o njihovoj politici. Pravni poredak je poredak gazda, poredak privatnog vlasništva i represije, u kome je „legalno” pljačkanje 99% stanovništva od strane 1% kaptialista. Stoga ne čudi što bi ovi „sindikati” sve da vrate u te okvire.

Dok sindikalne birokrate peru ruke od radikalnih i anarhističkih sindikata i pozivaju na vraćanje u okvire sistema koji nas je dovde doveo, mi pozivamo radnike i radnice da se organizuju upravo u radikalne anarhističke sindikate. Sindikate koji će se odlučno i principijelno suprotstaviti eksplataciji gazda i represiji države, na anarhističkim principima nehijerarhijskog organizovanja, borbenog samoupravnog sindikalizma i neposredne borbe na radnim mestima. Direkna demokratija kao metod organizovanja i direktna akcija kao borbeni princip su osnovne vrednosti svake istinske organizacije radničke klase.

Anarhosindikalistička inicijativa smatra da je organizovanje generalnog štrajka u celoj zemlji, kao jedini uspešan metod borbe za ostvarivanje i odbranu svih radničkih prava, zapravo jedini način da se spreči donošenje novih antiradničkih zakona.

Sekretarijat Anarhosindikalističke inicijative,
sekcije Međunarodnog udruženja radnika i radnica