Državna ofanziva protiv slobodarskog pokreta!

- analiza aktuelnog talasa državne represije protiv Anarhosindikalističke inicijative -

Od zvaničnog formiranja naše organizacije, krajem 2002. godine, nije prošla niti jedna godina da naši aktivisti nisu privođeni i pravno procesuirani, važno je podvući, svaki put sa oslobađajućim presudama. Trenutno se protiv sedmoro članova naše beogradske lokalne grupe iz političkih razloga vode krivični postupci za različita krivična dela. Ovakva represija protiv naše organizacije jasan je znak slabosti jednog nehumanog sistema na zalasku.

Ovih dana, neposredno nakon održavanja NATO konferencije u Beogradu i hapšenja naših članova koji su učestvovali u Anti-NATO kampanji, volšebno je obnovljen montirani proces protiv članova Anarhosindikalističke inicijative (ASI), okončan pre više od godinu dana oslobađajućom presudom.

Prema rešenju Apelacionog suda u Beogradu, koje je primljeno u Višem sudu u Beogradu 24. juna ove godine, Apelacioni sud prihvatio je žalbu Višeg javnog tužioca u Beogradu, ukinuo oslobađajuću presudu „Beogradskoj šestorki“ od 16. juna 2010. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Samo nekoliko dana kasnije, 29. juna 2011, Viši sud u Beogradu, (i to sudija Dragomir Gerasimović, koji je doneo oslobađajuću presudu „Beogradskoj šestorki“), oglašava se nenadležnim za postupanje u postupku protiv šestorke, te donosi odluku da se predmet dostavi Prvom osnovnom sudu u Beogradu. Ova politički motivisana odluka Apelacionog suda je praćena pravno i na svaki drugi način nepismenim obrazloženjem koje ne pruža bilo koji argument u prilog takvoj presudi, i samo još jednom potvrđuje politički karakter celokupnog slučaja „Beogradske šestorke“.

Podsećamo javnost da je u septembru 2009. godine u Beogradu uhapšeno četvoro članova ASI, kao i još dvoje nezavisnih beogradskih anarhista (Sanja Dojkić, Ivan Vulović, Ratibor Trivunac, Tadej Kurepa, Ivan Savić i Nikola Mitrović), pod optužbom da su napali ambasadu Grčke u Beogradu. Naime, u noći između 24. i 25. avgusta 2009. bačene su dve flaše zapaljive tečnosti na pločnik u blizini ambasade, a na njenoj fasadi je ispisano zaokruženo slovo „A“ - simbol anarhističkog pokreta, pri čemu je prouzrokovana šteta od 18 evra. Nakon intervencije „sa vrha“ srpske države, taj događaj, koji je od strane policije okarakterisan kao krivično delo „Izazivanje opšte opasnosti“, prekvalifikovan je, i protiv šestorke je podignuta prva optužnica za krivično delo „Međunarodni terorizam“ u Srbiji. Svakako, jedan od ključnih razloga za podizanje ovakve optužnice predstavljala je i činjenica da je Anarhosindikalistička inicijativa u tom periodu bila delegirana da obavlja dužnost Sekretarijata Međunarodnog udruženja radnika i radnica, time dajući svoj doprinos u međunarodnoj koordinaciji, ne „terorista“, već borbenih sindikalnih organizacija iz čitavog sveta. Uprkos činjenici da je slučaj očigledno namešten i baziran na političkom pritisku, tokom čitavog istražnog postupka, koji je sprovodio sudija Milan Dilparić, inače zadužen za političke slučajeve najvišeg ranga – poput slučajeva Radovana Karadžića i Ratka Mladića - zadržana je ovakva apsurdna optužnica. Ono što je bitno naglasiti je da je šestorka bila osumnjičena da je pomenuti incident organizovala u svojstvu članova ASI. Time je na jasan način podvučena želja države da našu organizaciju kriminalizuje, i optuži za učestvovanje i organizovanje međunarodnih terorističkih napada – što se jasno vidi iz navoda optužnice o nekakvoj „grčkoj asocijaciji 'ASI'“, koja naravno nikada nije postojala. Reakcija na očiglednu bahatost i neskrivenu represivnost države, koja se ogledala u lažiranju dokaza protiv šestorke i bezumnoj kvalifikaciji ovog događaja kao međunarodnog terorizma, poslužila je kao osnova za mobilizaciju kritičke javnosti protiv ovog procesa, koji je odmah – ispravno – označen kao montirani politički proces protiv kritičara režima. Tokom perioda koji je šestorka provela u pritvoru, javnost, kako u Srbiji i regionu, tako i u čitavom svetu, najoštrije je reagovala protiv ovakvog ponašanja srpskih vlasti. Interesovanje koje je izazvao slučaj i pritisak zainteresovane javnosti nesumnjivo je odigralo presudnu ulogu u ukidanju pritvora beogradskoj šestorki i omogućavanju da se brane sa slobode, a zatim i donošenju zakonski utemeljene oslobađajuće presude. Viši javni tužilac je istog dana podneo žalbu na oslobađajuću presudu i u narednih gotovo godinu dana nikakvih daljih novosti nije bilo. Mi smo to ćutanje prepoznali kao još jedan od načina na koji se vrši represija nad našom organizacijom, očekujući, što se pokazalo tačnim, da će taj slučaj biti ponovo izvučen na svetlost dana onda kada vlasti budu procenile da treba pojačati pritisak na ASI.

Treba istaći da je ASI, i nakon oslobađajuće presude Beogradskoj šestorki, do ponovnog pokretanja procesa protiv njih šestoro, bio izložen kontinuiranim političko-pravno-fizičkim pritiscima države i njenih parapolicijskih fašističkih grupa: drugu Davoru Biliću iz Hrvatske više od sedam meseci je bilo zabranjeno da napusti Beograd u koji je došao da bi pružio podršku šestorki prilikom suđenja. Protiv Davora, ali i protiv troje članova ASI iz Vršca, koji su, nekoliko meseci ranije, takođe na legalan način iskazivali solidarnost sa šestorkom, korišćena je odredba zakona o „ometanju pravde“. Davor i drugovi iz Vršca su nakon dugih i iscrpljujućih pravnih postupaka pravosnažno oslobođeni svih optužbi. Istovremeno, policijski kontrolisane fašističke grupe su organizovale fizičke napade na članove ASI, i distribuirale letke i plakate sa fotografijama i adresama prebivališta članova i prijatelja ASI. Takođe, u februaru 2011. protiv Generalnog sekretara ASI, Milana Stojanovića, pokrenut je montirani postupak u kome je on iz uloge svedoka krivičnog dela iz 2006. u ponovno pokrenutom postupku (za delo „neovlašćene upotrebe tuđeg motornog vozila uz provalu, obijanje ili pretnju“, za koje je predviđena kazna do 5 godina zatvora), na misteriozan način prešao u ulogu osumnjičenog.

Sa druge strane, zahtev za upis Anarhosindikalističke inicijative u Registar sindikalnih organizacija podneli smo 29. juna 2010. godine i iako je zakonski rok za odgovor 15 dana, prošlo je više od godinu dana i još uvek nismo dobili nikakav odgovor. Isto tako, korišćene su sve moguće zakonske odredbe da bi se blokirao i otežao rad pravno registrovanog izdavačko-istraživačkog tela ASI, Centra za liberterske studije, koji je deo Međunarodne federacije centara za liberterske studije i dokumentaciju.

Uprkos represiji, Anarhosindikalistička inicijativa je nastavila, u okviru svojih mogućnosti, borbu protiv kapitalizma i države. Antimilitarizam je oduvek bio jedan od ugaonih kamena revolucionarnih radničkih pokreta, a revolucionarni sindikalisti su, istorijski gledano, bili najsvetliji primeri borbe protiv državnog varvastva i zločina oličenih u buržoaskim ratovima. U tom smislu, nema ničeg neobičnog u tome što je ASI tokom aprila 2011. godine pokrenula Anti-NATO kampanju (http://antinato.in.rs/), kao reakciju na informaciju da će u Beogradu od 13. do 15. juna biti održan najveći NATO skup u istoriji (prema zvaničnim informacijama, koje su dolazile iz NATO, ovaj skup bio je „ključna aktivnost u okviru Kampanje strateškog delovanja Vrhovne savezničke komande za transformaciju (SACT)“). Iako je ASI pokrenula kampanju, namera nam je od početka bila da Kampanja brzo preraste okvire naše organizacije, što se i desilo. Anti-NATO kampanja je postala nezavisna narodna platforma, bazirana na principima direktne demokratije i direktne akcije. Ona je okupljala sve one koji se sa progresivnih pozicija angažuju u borbi protiv militarizma i zločina NATO-a, jasno se distancirajući od šovinističkih i izolacionističkih kritika tog vojnog saveza.

Vrlo brzo nakon početka javnog rada Anti-NATO kampanje, početkom maja, postalo je očigledno da će srpska kompradorska buržoazija na najbrutalniji način pokušati da oteža i spreči njeno delovanje. Bilo je jasno da NATO, kao jedan od ključnih instrumenata globalnog imperijalističkog ugnjetavanja i kapitalističke eksploatacije, u Srbiji može u potpunosti da računa na podršku primitivnih, ali dovoljno efikasnih, represivnih aparata države Srbije. Aktivisti Anti-NATO kampanje su bili pod konstantnim policijskim pritiskom: privođeni su bez razloga i pozivani na zvanične i nezvanične informativne razgovore, tokom kojih im je prećeno masovnim hapšenjima. Policija je organizovano uklanjala plakate Kampanje koji su lepljeni na za to predviđenim mestima. Buržoaski mediji i novinske agencije su odbijali da na bilo koji način pomenu održavanje skupa ili omoguće informisanje širih slojeva populacije, u potpunosti skrivajući od javnosti činjenicu da će se jedan takav događaj uopšte održati u Beogradu. Visok nivo represije je doveo do toga da je Kampanja morala da otkaže organizovanje najavljenog međunarodnog kampa koji je trebalo da bude organizovan za antimilitarističke aktiviste iz čitavog sveta. Uprkos takvom pritisku, Anti-NATO kampanja je uspela da mobiliše određeni broj aktivista, u određenom obimu informiše javnost i učestvuje u artikulisanju kritike NATO okupljanja, koje je kasnije prihvaćeno i od strane drugih političkih subjekata u Srbiji.

Anti-NATO kampanja je odlučila da 12. juna održi prvi, od nekoliko predviđenih, protesta protiv najavljenog NATO skupa, ispred „Sava centra“ u Beogradu. Sticajem okolnosti tog dana se u Sava centru održavala i sednica glavnog odbora Demokratske stranke – vladajuće partije čiji je član i Ministar odbrane Dragan Šutanovac, jedan od glavnih operativaca NATO saveza u Srbiji i formalni domaćin ovog skupa ratnih zločinaca iz čitavog sveta. Mediji i nacionalističke opozicione stranke su, kao sistemu prihvatljiva alternativa, nekoliko dana pred održavanje skupa ujedinile snage da bi se umanjio efekat Anti-NATO kampanje. Demokratska stranka Srbije (DSS), bivšeg premijera Vojislava Koštunice, čiji su predstavnici tokom perioda koji su proveli na vlasti učestvovali u različitim fazama približavanja Srbije i NATO, dva dana pred najavljeni protest Anti-NATO kampanje, pozvala je na svoj protest koji se održavao istog dana samo dva sata ranije, na drugom kraju grada. Mediji su zatim tu činjenicu iskoristili da ojačaju lažnu sliku o suprotstavljenosti liberalnih pro-NATO i nacionalističkih, nominalno, anti-NATO partija, otežavajući profilisanje progresivne levičarske anti-NATO pozicije. Plaćeni aktivisti DSS-a su se svojski potrudili da odrade svoj posao, širom grada prelepljujući većinu plakata koji su pozivali na protest Anti-NATO kampanje. DSS-ov protest je uz svu medijsku podršku, okupio manje od 500 ljudi, dok su najuočljiviji deo tog protesta bili pripadnici klerofašističke grupe „Obraz“, koji su paradirali sa nacističkim plakatima iz drugog svetskog rata. Zanimljivo je da je javno policijsko prisustvo na tom protestu bilo minimalno, i da su policijski kontrolisane fašističke organizacije svoje aktiviste nakon skupa raspustile i sprečile bilo kakvo izbijanje incidenata.

Sa druge strane, na mirnom protestu Anti-NATO kampanje, koji je policija okružila čim se okupilo stotinak ljudi, demonstranti su vređani i bacani niz padinu, a od strane neidentifikovanih policajaca u civilu brutalno je uhapšeno čak osmoro učesnika skupa, od toga trojica članova Anarhosindikalističke inicijative. Šestorica uhapšenih, uključujući i hrvatskog državljanina Nikolu Vukobratovića, prebačeni su u policijsku stanicu Novi Beograd, gde im je određeno policijsko zadržavanje od 48 sati. Preostala dvojica odvedena su u policijsku stanicu u ulici 29. novembra. Jedan od njih je ubrzo pušten, a drugi, Ratibor Trivunac, je po hitnom postupku osuđen na 15 dana zatvora i odmah poslat na izdržavanje zatvorske kazne u KPZ Padinska Skela. Protiv Trivunca i šestorice zatvorenih na Novom Beogradu pokrenuti su krivični postupci za „ometanje službenog lica u obavljanju dužnosti“, dok je protiv jednog od njih, člana Anarhosindikalističke inicijative, Koste Ristića, čak pokrenut krivični postupak za „napad na službeno lice”, iako se na video snimku događaja jasno vidi da se upravo prema njemu policija najbrutalnije ponašala. Istaknimo da je i prekršajni postupak u kojem je sudio sudija Goran Milutinović u potpunosti namešten i neutemeljen čak i u buržoaskom pravu. Inače Milutinović je isti onaj koji je dve godine ranije osudio Trivunca na deset dana zatvora, u maju 2009, zbog javnog spaljivanja američke zastave prilikom posete američkog potpredsednika Džozefa Bajdena Srbiji. Iako je protest protiv NATO skupa najavila i organizovala Anti-NATO kampanja, Trivunac je optužen da je protest organizovao „kao aktivista organizacije 'Anarhosindikalistička inicijativa'“, te da je prilikom učestvovanja u skupu načinio i prekršaj „remećenja javnog reda i mira“. „Dokazi“ za ove optužbe su nađeni u lažnom svedočenju policijskih službenika Odeljenja za javni red i mir Policijske Uprave za grad Beograd, Dejana Vasića i Saše Todorovića, koji je protiv Trivunca svedočio u vidno alkoholisanom stranju.

Ovaj protest i represija nad učesnicima u njemu, ne samo što dokazuje kontinuiranu represiju koju država Srbija sprovodi protiv revolucionarnog pokreta u Srbiji, već pokreće i bitna pitanja povodom kojih će se u narednom periodu svakako voditi bitke – pitanje prava na slobodno okupljanje građana, sprečavanje policije da se u takve skupove infiltrira i na njima deluje u civilu i bez identifikovanja, itd. Trivunčeva žalba je, jednako pravno nezadovoljavajućim obrazloženjem Višeg prekršajnog suda u Beogradu, odbijena 20. juna, i on je izdržao kaznu od 15 dana, dok se očekuje dalje sprovođenje krivičnih postupaka protiv privedenih na protestu.

Odmah nakon razbijanja protesta i hapšenja aktivista jedan deo buržoaskih medija, potpomognutih državnim ekspertima, krenuo je u otvoreni medijski linč Anarhosindikalističke inicijative i njenih članova. U napadima je prednjačio tabloidni list Blic, neformalni bilten vladajućih partija, koji je u dva teksta, „Lider srpskih anarhista iza rešetaka“ (15. 6. 2011) i „Bratska veza anarhista na Balkanu“ (17. 6. 2011) plastično demonstrirao kako izgledaju naručeni policijski tekstovi. Oba teksta je pisao „novinar“ Vuk Z. Cvijić, koji je u javnosti od ranije označen kao saradnik vojnih obaveštajnih službi. Prvi, kraći tekst, pored besmislenog naslova kojim se Trivunac označava kao „lider“ srpskih anarhista, ističe se činjenicom da je tri četvrtine teksta o hapšenju Trivunca na Anti-NATO protestu posvećeno „podsećanju“ na slučaj Grčke ambasade i zloslutnom najavom skorog donošenja presude Apelacionog suda. Drugi, duži tekst skoro je u potpunosti sklopljen od delova raznih polupismenih i faktografski netačnih tekstova koji su izlazili u domaćoj štampi u proteklih nekoliko godina. Ovaj novinarski Frankenštajn u kome se sa šovinističkih pozicija ukazuje na saradnju i povezanost anarhosindikalista u Srbiji, Hrvatskoj i regionu, dobio je svoje mesto na naslovnoj strani Blica. U zaključku teksta ponovljen je poziv Apelacionom sudu da obori oslobađajuću presudu Beogradskoj šestorki. No, napadi na ASI nisu dolazili samo iz pera režimskih novinara: Jovica Trkulja, profesor Pravnog fakulteta je u Beogradu 22. juna kao „predstavnik stručne javnosti“, na javnoj raspravi u Ustavnom sudu o zabrani desničarskih organizacija, „anarhosindikat“ stavio u istu ravan sa klerofašističkom organizacijom “Obraz”, koristeći izlizanu floskulu o „ekstremnim grupama“. Samo nekoliko dana nakon izlaska Ratibora Trivunca iz zatvora, Beogradska šestorka i njihovi pravni zastupnici iz medija saznaju da je došlo do onoga što je najavljivano u policijskim tekstovima u „Blicu“.

Nemamo nameru da tražimo sažaljenje i naričemo nad situacijom u kojoj se naša organizacija nalazi. Od prvog dana naše aktivnosti, svesni zadatka koji smo pred našu organizaciju stavili, bili smo spremni na drastičnu represiju. Cilj ovog saopštenja je da obavesti domaću i stranu javnost o nastavku i modelima represije koju država Srbija sprovodi protiv slobodarskog pokreta, kao i da onima koji tu represiju sprovode, ali i čitavoj radničkoj klasi i svim eksploatisanima saopštimo da nas takvo ponašanje neće uplašiti niti zaustaviti.

Anarhosindikalistička inicijativa, i naša Internacionala – Međunarodno udruženje radnika i radnica, kao i čitav slobodarski i revolucionarni pokret u svetu, sa pažnjom prati nastavak pravne i svake druge represije nad našim članovima. Shodno tome, obaveštavamo nadležne da ćemo u slučaju daljeg nastavka represije ponovo pokrenuti kampanju, u Srbiji, ali i u čitavom svetu, protiv bahatog i represivnog proganjanja naših aktivista i naše organizacije.

Zahtevamo obustavljanje svih montiranih procesa protiv članova Anarhosindikalističke inicijative!

Zahtevamo prekid represije nad sindikalnim pokretom u Srbiji!

U Beogradu, 21. jula 2011.

Sekretarijat Anarhosindikalističke inicijative,
sekcije Međunarodnog udruženja radnika i radnica