U celom svetu, radnici su ti koji plaćaju cenu za krizu kapitalizma. U Velikoj Britaniji, bilion (hiljadu milijardi) funti je uloženo u spašavanje kolapsa banaka, a vlada sada zahteva da te troškove nadoknadi velikim smanjenjima javne potrošnje. Nekadašnji napadi vlade Margaret Tačer desetkovale su mnoge organizacije radničke klase, ali današnji planovi rezanja budžeta daleko prevazilaze Tačerkine najluđe snove. U toku naredne četiri godine, država namerava da javnu potrošnju umanji za 25%.
Čak i vlada priznaje da će ovakve mere dovesti do enormnog smanjenja broja radnih mesta u javnom sektoru: za više od pola miliona. Budući da britanska ekonomija u velikoj meri zavisi od javnog sektora, prema rečima vladinih zvaničnika, predviđa se da će još pola miliona radnih mesta biti uklonjeno i iz privatnog sektora. Gašenja radnih mesta najviše će pogoditi stare industrijske centre Britanije – mesta poput Škotske, severa Engleske i Velsa – ista ona koja su trpela tokom i nakon Tačerkine vladavine.
Tih godina, vlada je tvrdila da će industrija primenom novih savremenih tehnologija, povratiti poslove koji su izgubljeni u “eri tradicionalne industrije”, kao što su rudarstvo i teška mašinska industrija. Ovo se, naravno, nikada nije dogodilo, a umesto najavljivanog, stvoreno je samo više radnih mesta u javnom sektoru i to je razlog zašto se danas 60% radnih mesta u starim industrijskim kompleksima nalaze upravo u ovom sektoru. Ukoliko se sada vladi dozvoli da sprovede planirane “mere štednje”, ova područija će se pretvoriti u industrijski višak, masovnu nezaposlenost i sve socijalne probleme koje ona nosi sa sobom.
Najteže će, ukoliko se reforme počnu primenjivati, proći siromašni, nezaposleni i nesposobni za rad. Vlada je, kao deo “rezanja”, naoštrila i veliku sekiru za britanski, ionako već smrskani, zdravstveni sistem. Nakon nekoliko meseci retorike i napada na socijalna davanja, vlada ih je umanjila za 7 biliona funti godišnje – i to sve na još 11 biliona oduzetih početkom ove godine.
Za ljude koji žive od socijalne pomoći i one koji se nalaze ispod granice siromaštva, život će postati još teži. Novac će bukvalno biti otet iz ruku invalida i bolesnih. “Štednja” će značiti da će se u 18 miliona domaćinstava standard smanjiti za najmanje 1.000 funti godišnje. Takođe, mnogi neće moći da priušte sebi stan, a radnici će biti primorani da rade duže kako bi ostvarili pravo na svoje penzije, kao i da plaćaju veće doprinose, ali da dobiju manje kada završe svoj radni vek.
Kao deo iste “štednje”, država se povlači iz svih sektora. Na primer, u sferi visokog obrazovanja, vlada namerava da finansiranje univerziteta smanji za 40%. Deficit će biti popunjen tako što će se univerzitetima širom otvoriti vrata za naplatu školarina i drugih troškova studiranja. Vlada sebi daje za pravo i prodaju, odnosno, privatizaciju dela sistema za visoko obrazovanje.
Naravno, efekte privatizacije, opet će najviše osetiti studenti i radnici. I kako rastu potraživanja od studenata, broj dece iz radničkih porodica koja studiraju sve više opada, a univerzitetsko obrazovanje postaje privilegija srednjeg i viših slojeva. Sam krem britanskih univerziteta, kao što su Oksford i Kembridž, već su popunjeni gotovo isključivo decom iz bogatijih porodica. Ovim školama će biti dozvoljeno da još više podignu svoje školarine i da tako potpuno iz svog sistema izbace mali broj preostalih studenata iz nižih slojeva.
Privatizacija univerziteta jako će pogoditi i zaposlene. Vlada je već stavila do znanja da oni univerziteti koji nisu u stanju da privuku dovoljan broj studenata - “klijenata”, koji bi nadomestili uskraćenih 40% budžeta, jednostavno će bankrotirati, a hiljade njihovih radnika će ostati bez posla. Kao odgovor na vladine mere, fakulteti širom Velike Britanije su već počeli sa otpuštanjima, a kako bi se smanjili “izdaci”, plate radnika na univerzitetima zamrznute su već drugu godinu za redom.
Vlada namerava i da, za 28%, smanji izdatke za lokalne vlasti koje pružaju čitav spektar javnih usluga – od škola, preko ustanova za stare i bolesne, pa sve do gradske čistoće. Samo kao rezultat najave, lokalne vlasti su već počele sa ukidanjem pomoći najugroženijima u društvu. Radna mesta se ukidaju, a plate onih koji su imali sreće da ostanu zaposleni, sve više se smanjuju. Mnoge lokalne vlasti su krenule i u još jedan krug privatizacije svojih javnih servisa.
Bespotrebno je reći da bezobzirni napadi na radničku klasu nisu pogodili bogate. Vlada i dalje dotira banke i to pozamašnim sumama od kojih najveći deo podebljava novčanike bankara. Ove godine, banke koje su navodno bankrotirale, nagradiće svoj top menadžment bonusima u ukupnoj vrednosti od 7 biliona funti. Vlada takođe namerava i da spusti porez za korporacije.
Ukupno gledano, najavljeni vladini planovi predstavljaju najveći napad na radničku klasu od dvadesetih godina XX veka. U to vreme, državni rezovi su prouzrokovali recesiju tridesetih godina, a mnogi predviđaju da će novi rezovi izazvati čak dvostruko veću i sa daleko većim brojem otpuštenih.
Naredne četiri godine biće kritične za radničku klasu, ali u ovom času je teško predvideti koliki će biti stepen organizovanosti radnika u otporu protiv novih mera. Britanska radnička klasa se još uvek nije oporavila od udaraca koje joj je nanela vlada Margaret Tačer i ogromne ekonomske reforme koje se sprovode u Britaniji u poslednjih 30 godina. Reformistički sindikati broje oko 7 miliona radnika, ali njihove akcije su slabe i patetične. Sindikati su razgovarali o organizovanju štrajka, ali njihov jedini odgovor na vladine mere do sada je bio najava demonstracija na nacionalnom nivou tek u martu iduće godine!!!
Međutim, u poslednjih nekoliko nedelja, pojavljuju se iskre koje najavljuju da radnici nisu spremni da čekaju izdaju radničke klase od strane reformističkih sindikata. Iako još uvek niskog intenziteta, veliki broj demonstracija se organizovao širom Velike Britanije. Takođe, pokrenuta je i samoorganizovana akcija protiv kompanije – provajdera mobilne telefonije – Vodafon, a nakon izjava da ova kompanija neće morati da plati preko 6 biliona funti poreza. Samo putem ovakvih direktnih akcija vladine mere mogu biti pobeđene, a nikako pasivnim demonstracijama koje organizuju reformistički sindikati.
Solidarity Federation - MUR (SF-IWA)
intsec@solfed.org.uk
http://www.solfed.org.uk
No comments:
Post a Comment